RS pred finansijskim udarom: Slovenci prijete tužbom od 695 miliona eura

Dok vlast u Banjaluci kupuje vrijeme do aprila 2026. godine, prijetnja arbitražnim odštetama od 695 miliona evra pred Međunarodnim centrom za rješavanje investicionih sporova (ICSID) u Vašingtonu postaje surova i realna cijena višedecenijskog političkog sljepila. Građani bi uskoro mogli platiti ovu cijenu u kojoj prijeratna ulaganja slovenačke elektroprivrede postaju najskuplji ceh lošeg upravljanja javnim preduzećima.

Ukupna potraživanja sa kamatama već dostižu astronomske cifre koje prevazilaze investicione kapacitete cijelog energetskog holdinga. Trenutna strategija prolongiranja procesa, iako pruža privremeni privid stabilnosti pred domaćom javnošću, suštinski samo dodatno gomila zatezne kamate koje su u pojedinim segmentima duga već premašile samu glavnicu.

Dvije arbitraže, jedna poništava drugu?

„Slovenačka strana potpuno razumije situaciju kao što i mi razumijemo. Oni ne mogu u ovom času da prekinu arbitražu u Vašingtonu jer nismo obavili sve detalje ove tekuće arbitraže koje izvršavamo“, rekao je resorni ministar u vladi Republike Srpske Petar Đokić, objašnjavajući da su pregovori još u toku.

„Još pregovaramo. Ali po zaključenju ovog trećeg sporazuma, biće stvoreni svi uslovi da oni obavijeste sud u Vašingtonu da više nema spora između slovenačke strane, odnosno Elektrogospodarstva Slovenije i RiTE Ugljevik“, ističe Đokić.

Sporovi između Slovenije i Republike Srpske oko Rudnika i termoelektrane (RiTE) Ugljevik suštinski su podijeljeni na dva paralelna procesa koji se zasnivaju na istom pravnom osnovu, odnosno na ulaganjima Slovenije u izgradnju elektrane tokom osamdesetih godina u bivšoj Jugoslaviji.

Do aprila 2026. godine odložena je aktivacija tzv. „investicione arbitraže“ pred sudom u Vašingtonu (ICSID). Ovo je „zamrznut“ spor koji Slovenija drži kao rezervnu opciju, neki je tumače kao ucjenu, ukoliko Republika Srpska ne ispuni obaveze iz već presuđenog spora u Beogradu.

Iako postoje dva odvojena postupka, od kojih je drugi „beogradska arbitraža“, oba se odnose na obeštećenje za neisporučenu struju i uložena sredstva. Razlika je u iznosima. Već presuđena arbitraža u Beogradu iznosi oko 134 miliona evra sa kamatama, dok bi „zamrznuta“ arbitraža u Vašingtonu mogla koštati oko 695 miliona evra. U ovom slučaju Bosnu i Hercegovinu, kao potpisnicu međunarodnih ugovora o zaštiti investicija.

Aprilski „paket“

Slovenija je već počela da povlači trećinu struje iz Ugljevika, od početka 2024. godine, zbog čega je Republika Srpska već u svojevrsnom energetskom kolapsu. Takođe, dogovorena je isplata glavnice duga od 67 miliona evra u ratama na sedam godina.

Glavni kamen spoticanja sada je isplata kamate od dodatnih 67 miliona evra. Slovenija je zaprijetila da će, ako se ne dogovori dinamika isplate te kamate, aktivirati postupak u Vašingtonu koji je deset puta skuplji. Sastanak u februaru 2026. rezultirao je pomjeranjem tog „sudnjeg dana“ na april 2026. kako bi se definisale garancije da će RiTE Ugljevik i Elektroprivreda RS redovno izmirivati ove obaveze.

„Slovenci su prepoznali međunarodne arbitraže kao način rješavanja problema, jer je to jedini efikasan model. Poput priče o Vijaduktu“, podsjeća ekonomista Zoran Pavlović, koji kaže da je pristanak Slovenaca na odlaganje do aprila dobro za nas.

„Meni nije jasno zašto se nismo dogovarali sa svima sa kojima ulazimo u spor, jer je sigurno da u tom sporu gubimo. To je pitanje na koje ja nemam odgovor osim da su nekompetentni ljudi koji nas predstavljaju vodili cijelu igru i da ih uopšte ne interesuje šteta koja će nastati“, kaže Pavlović.

Jugoslovensko samoupravljanje

Korijeni ovog kompleksnog spora sežu duboko u kraj prošlog vijeka, u period specifičnih ekonomskih odnosa unutar bivše Jugoslavije. Prema tadašnjem modelu udruživanja rada i sredstava, Elektrogospodarstvo Slovenije uložilo je trećinu sredstava u izgradnju Rudnika i Termoelektrane (RiTe) Ugljevik, uz precizan ugovor o isporuci trećine proizvedene električne energije sve dok se investicija ne isplati kroz eksploataciju.

Ratni sukobi su 1992. godine nasilno prekinuli ovaj aranžman, ali su postratne vlasti u Republici Srpskoj, umjesto traženja pravnog poravnanja u procesu sukcesije, nastavile koristiti kapacitete elektrane isključivo kao sopstveni resurs. Takav pristup, zasnovan na uvjerenju da međunarodni ugovori prestaju da važe na entitetskoj granici, doveo je do pravosnažne presude suda u Beogradu za dug od 67 miliona evra glavnice i dodatnih 67 miliona evra zateznih kamata za neisporučenu struju. Pored ovog spora, u stanju mirovanja je onaj u Vašingtonu, koji se odnosi na ulaganja.

„Očekujemo da do kraja aprila ove godine bude sve riješeno i da ne bude arbitraže“, uvjeren je prvi čovjek RiTE Ugljevik, Žarko Novaković.

Situacija sa RiTe Ugljevik podsjeća na slučaj „Vijadukt“, koji je već poslužio kao lekcija o jednostranom raskidu ugovora i koncesija. Republika Srpska je u tom sporu izgubila 90 miliona maraka zbog raskida ugovora za izgradnju hidrocentrala na Vrbasu, a imovina entiteta u inostranstvu postala je meta potencijalne zapljene. Ugljevik je, po svojoj finansijskoj težini, deset puta opasniji projekat koji bi mogao dovesti do potpune blokade svih računa i uvesti budžet u stanje trajne nelikvidnosti. Dok se zvaničnici u Banjaluci nadaju „prijateljskom rješenju“, realnost na terenu sugeriše da su evropski partneri sve manje spremni na ustupke bez čvrstih garancija ili konkretnih novčanih uplata.

Zlatni glas

„Da mene pitaju, ja bih rekao Slovencima, trećina je vaša, mi smo to prisvojili, daćemo vam 30 odsto vlasništva i zlatni glas za odlučivanje o termoelektrani. Pet puta bi bolje radila nego sada“, smatra Pavlović, upozorivši da će se Slovenci na kraju naplatiti po arbitraži, te da ih ne zanima kako će BiH to da poravna unutar sebe.

U RS uvjeravaju javnost da će spor biti okončan bez aktivacije „vašingtonskog scenarija“, nudeći garancije da će RiTe Ugljevik redovno servisirati obaveze kroz isporuku struje. Sa druge strane, Holding slovenske elektrane (HSE) stava je da su dosadašnje arbitražne odluke potvrdile ispravnost njihovih potraživanja i da neće odustati od naplate štete uzrokovane decenijskim kašnjenjem.

Za Slovence, epilog spora podrazumijeva ne samo isplatu odštete za prošlost, već i obaveznu isporuku trećine električne energije do samog kraja radnog vijeka termoelektrane, što direktno ugrožava izvozni potencijal i profitabilnost domaćeg energetskog giganta. Iz HSE nisu komentarisali mogući rasplet spora, dok se ne okončaju razgovori o aprilskom roku.

Sloveniji je u ovom trenutku važnija struja i sigurna isplata duga nego decenijsko suđenje sa neizvjesnim ishodom naplate, smatraju analitičari. Ukoliko RiTE Ugljevik, Elektroprivreda ili vlada RS počne da vraća ono što je uloženo kroz isporuku struje i isplatu duga iz Beograda, pravni osnov za tužbu u Vašingtonu praktično nestaje jer se kršenje prava investitora sanira.

Posljednja šansa

Ako do kraja aprila ne bude potpisan konačan sporazum o garancijama, Slovenci će odmrznuti postupak u Vašingtonu. U tom scenariju, oni više neće tražiti samo 67 miliona kamate, već punih 695 miliona evra odštete za ulaganja iz osamdesetih, što bi finansijski potopilo energetski sektor RS.

Slovenci bi se, smatraju ekonomisti, opredijelili za pragmatizam, ne odričući se skoro 700 miliona „besplatno“, već bi ih mijenjali za realnu isplatu duga i struju koju već dobijaju. To im je sigurniji vrabac u ruci nego vašingtonski golub na grani.

„Radi se o situaciji koju neće biti lako naplatiti. A i ako se naplati, to će izazvati katastrofalne probleme. Pitanje je da li neko želi da isprazni budžet“, zaključuje Pavlović, u slučaju najgoreg scenarija.

Zato aprilski rok nije samo tehnički datum u kalendaru, već posljednja šansa da se izbjegne scenario u kojem će se cijena bahatosti mjeriti bankrotom najvažnijeg javnog resursa.

(Vijesti.ba/DW)