Steže li međunarodna zajednica obruč oko Vučića

Priča o pomoći međunarodne zajednice u obaranju Aleksandra Vičića sa vlasti je stara verovatno koliko i njegova vlast u Srbiji. Uvek je bilo puno reči o toj temi, ali… ili ta vrsta pritiska ne postoji, ili je to kontrolisan pritisak kojim se stavlja na znanje da svi znaju sve o čemu se ovde radi.

Sećamo se svi kako su američke diplomate Matthew Palmer i Richard Grenell dočekane u Srbiji. Dok je za jedne to bio nastavak pritiska na Srbiju, za drugi deo to je bio znak da se Washington vraća na Balkan. Vučić je preživeo i tu diplomatsku ofanzivu. Više se niko ni ne seća onog fijaska u Beloj kući kada su srpski i kosovski vladari, maltene na hoklicama, sedeli naspram tadašnjeg predsednika SAD-a Donalda Trumpa i potpisivali nekakav Sporazum. Taj Sporazum je ostao mrtvo slovo na papiru.

Nova američka administracija krenula je malo agresivnijom diplomatijom na Zapadni Balkan od prethodne. Novi izaslanik za region je Gabriel Escobar, a uskoro se očekuje i dolazak novog ambasadora SAD-a u Beogradu – Christophera Hilla, jednog od najiskusnijih američkih diplomata i nekadašnjeg saradnika Richarda Holbrookea.

Escobar je već imao “bliskih susreta” u Bosni i Hercegovini, čak i sa Miloradom Dodikom. Dobro obavešteni izvori tvrde da je upravo Escobar bio taj koji je presekao čvor koji je nastao između Beograda i Prištine po pitanju saobraćajnih tablica.

Koliko su sankcije efikasne?

Zvanični Washington je nedavno uveo i sankcije Zvonku Veselinoviću i Milanu Radoičiću, sigurno najbližim saradnicima Aleksandra Vučića kada je u pitanju barem severni deo Kosova, a da ne pričamo o raznim poslovima sa državnim parama, ili kako je to definisano aktom o sankcijama – vođama organizovane kriminalne grupe.

Vučić se pravda da ih ne poznaje, KRIK objavljuje fotografije brata predsednika Srbije Andreja upravo sa Veselinovićem, a narodni poslanici listom brane dvojicu sankcionisanih bliskih saradnika Srpske napredne stranke. Reakcije države nema. Utisak je, da nema interneta i ono malo slobodnijih medija, do građana Srbije vest o sankcijama ne bi ni stigla.

Za to vreme, brojni mediji najavljuju proširenje liste sa imenima koja će potpasti pod nove sankcije. Dva se najčešće pominju, brata i kuma predsednika Srbije – Andreja Vučića i Nikole Petrovića.

U međuvremenu se oglasio i Evropski parlament sa usvojenom Rezolucijom kojom se iskazuje zabrinutost i poziva Srbija da istraži izveštaje o tretmanu vijetnamskih radnika u fabrici Linglong u Zrenjaninu, a i osuđuje nasilje “ekstremističkih i huliganskih grupa” protiv ljudi koji su mirno protestovali na ekološkim demonstracijama proteklih sedmica u Srbiji. Ova Rezolucija nije ni na koji način obavezujuća, ali daje do znanja da se Srbija drži na oku.

Kada se sve ovo uzme u obzir, s pravom se nameće pitanje da li se polako zateže krug oko Vučića i njegove vlasti u Srbiji. Da se nešto dešava, dešava se, ali taj intenzitet svakako nije onakav kao što bi neko želeo. Mnogo je razloga zašto to nije tako. Možda i najbanalniji je taj što sankcije više i nisu tako efikasno sredstvo kao što je to nekada bilo. Čak i ne u sferi ispunjavanja nekog zahteva, nego od same primene istih.

Neusaglašena vanjska politika EU-a i SAD-a

Druga stvar je što SAD i EU odavno nemaju usaglašenu spoljnu politiku, kao što je to bio slučaj za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Vučić je mnoge velike infrastrukturne poslove, bukvalno, podelio raznim stranim firmama – ruskim, kineskim, američkim, francuskim, a nemački kapital je sve brojniji u Srbiji. Na taj način održava bliske i relativno prijateljske odnose, ne samo sa tim firmama, već i državama.

Sankcije nad pojedincima, izuzev ako se ne odnose na stvarno glavne igrače, nemaju efekat kakav bi trebalo da imaju.

Primera radi, ako SAD ima neke konkretne dokaze protiv Andreja Vučića i stavi ga pod sankcije, to bi imalo mnogo veći značaj, jer bi onda predsednik Srbije imao problem kako da objasni da je njegov brat običan uposlenik Kovnice novca, koji jedva sklapa kraj s krajem i otplaćuje ratu kredita za stan. To bi ujedno bio znak da su Vučiću konačno okrenuta leđa.

Očigledno je da se nešto dešava. Pojedini analitičari smatraju da je svet mnogo toga pokušao s Vučićem i da nije uspeo, i da je sada došao trenutak kada će se uvesti malo grublja pravila. Sigurno je da izabrani predsednik Srbije, ili bilo koje druge države koja nije u ratu, teško da može da se nađe pod udarom sankcija Washingtona. To je jasno, isto kao što je jasno ni da Brisel neće toliko daleko da ide sa državom koja je i zvanično kandidat za članstvo u EU. Kada je reč o EU, sigurno je da, barem u dogledno vreme, neće doći do daljeg potezanja bilo kakvih sankcija protiv vlasti u Srbiji. To ne znači da se u budućnosti, ipak, neće promeniti takav stav, naročito ako vlast bude krala na predstojećim izborima.

Elem, Srbija će morati sama da se izbori sa svojim problemima. Tako, uostalom, i treba da bude. Međunarodna zajednica, pre svega SAD i EU, neće zadati onaj konačni udarac kao što ga je svojevremeno Angela Merkel zadala Borisu Tadiću i dovela na vlast SNS, ali će sigurno pojedinim akcijama biti kamenčić u cipeli predsedniku Srbije. Građani Srbije su ti koji moraju da se suoče sa Vučićem, bez obzira na svu moć i brutalnost koje se on ne libi da pokaže u svakom trenutku.


(Vijesti.ba / Al Jazeera)